Ljudsko oko

Oko se sastoji od glavnih i pomoćnih delova. Glavne delove čine očna jabučica, očni nerv i centar čula vida, dok su pomoćni delovi trepavice, obrve, očni kapci, suzne žlezde, vežnjača i očni mišići. Posle mozga, oko predstavlja najkompleksniji organ u ljudskom telu, budući da njegovu anatomiju čini više od dva miliona delova. Različiti delovi oka omogućavaju prijem svetlosti i opažanje predmeta koji nas okružuju, šaljući nam podatke o boji, obliku, udaljenosti, kretanju i dubini predmeta koji posmatramo. Zahvaljujući tome, možemo da primamo informacije o svom okruženju i da u potpunosti iskusimo život. Ako se samo jedan deo oka ošteti, postoji mogućnost ozbiljnog slabljenja ili gubljenja vida.

Oči takođe predstavljaju i veoma osetljiv organ, tako da su redovna kontrola vida i blagovremeno reagovanje kod pojave bilo kakvih problema sa vidom ključni za očuvanje funkcija oka. Zdravlje očiju, sa druge strane, direktno utiče na kvalitet života, bilo da, npr. ne vidimo titlove dok gledamo neki film ili nam noćna vožnja predstavlja problem, pa treba imati u vidu da se većina problema sa očima, ako se reaguje na vreme,  može izbeći ili izlečiti.

Oko i mozak, koji rade zajedno na harmoničan i koordinisan način da bi nam pružili vizuelne informacije, čine čulo vida. Kao što smo već pomenuli, ljudsko oko se sastoji od glavnih i pomoćnih delova. Svaki od tih delova ima svoju nezamenjivu ulogu u funkcionisanju ovog složenog sistema.

Sa funkcionalne tačke gledišta, ovaj sistem se može opisati jednostavnom metaforom, gde oko možemo uporediti sa fotoaparatom. Spoljašnji deo objektiva aparata predstavlja rožnjača (cornea), dok su dužica (iris) i sočivo uređaji za fokusiranje. Digitalni senzor (ili nekada fotografski film) predstavlja mrežnjača.

U prednjem delu oka (između rožnjače, dužice i sočiva) cirkuliše tečnost (očna vodica) koja, kako se proizvodi, ističe kroz posebne kanale, regulišući očni pritisak; zadnji deo oka je, s druge strane, ispunjen želatinoznom supstancom (staklastim telom).

Svetlosni zraci spoljnog sveta putuju kroz površinu oka i zenicu i stižu do sočiva koje ih zajedno sa rožnjačom konvergira u tačku koja se zove fokus i nalazi se u centru mrežnjače. Ovde su prisutni i fotoreceptori koji nalikuju minisenzorima: čepići vam omogućavaju da opažate boje i detalje slike u centru vidnog polja, dok vam štapići omogućavaju da uočite šta se dešava na periferiji polja i detektujete slike i pri slabijem svetlu. Slike koje uhvati mrežnjača dospevaju preko optičkog nerva u one oblasti mozga koje imaju zadatak da ih obrade. Kao što mora postojati neko ko prepoznaje i tumači značenje fotografije, tako kod vida tu ulogu igra moždana kora, površinski deo mozga, neka vrsta nervnog „plašta“ koji ga spolja prekriva.

Iako su oči i mozak već dobro oformljeni pri rođenju, njihov razvoj se završava tek nakon određenog perioda života izvan materice. Iz ovog razvoja, u kombinaciji sa prvim vizuelnim iskustvima iz okruženja deteta, proizilazi sazrevanje funkcije vida koja je već genetski programirana. Faze ovog sazrevanja sastoje se od:

• sposobnosti da se pogled fiksira na određeni predmet (ovo se obično dešava u toku prvog meseca života);
• sposobnosti praćenjenja očima nekog predmeta u pokretu (obično oko drugog – trećeg meseca života);
• aktivacije onih područja moždane kore koji su odgovorni za vid;
• sposobnosti hvatanja rukom nekog predmeta koji je uočen pogledom (obično oko četvrtog – petog meseca);
• sposobnosti da se dete služi nekim predmetom gledajući u njega (obično nakon navršenog šestog meseca).

U proseku, razvoj vizuelne funkcije završava se oko 18. meseca života. Ova faza, tokom koje se dešavaju najznačajnije promene, naziva se „kritični period”. U tom vremenskom okviru, terapeutske i/ili rehabilitacione intervencije na očima posebno su efikasne: iz tog razloga veoma je važno da se detetu na vreme utvrdi stanje vida kroz detaljan pregled oka (vidi lenjo oko ili ambliopiju). Međutim, čak i kasnije – u nekim slučajevima i do desete godine, pa i u starijem uzrastu – terapija i/ili rehabilitacija mogu ublažiti bilo kakvu promenu funkcionalnosti vida.

Treba imati na umu da je vid kod male dece od suštinskog značaja za pravilan razvoj drugih veština, kao što su one koje se odnose na kretanje, jezik i mišljenje. Blagovremeno delovanje na određene nedostatke omogućava vam da sprečite pojavu bilo kakvih smetnji ili poremećaja razvoja koji bi mogli da iz njih proisteknu. S tim u vezi, dobro je imati na umu da su prevremeno rođene bebe često posebno ugrožene u pogledu patologija oka. Iz tog razloga je preporučljivo da se one stalno prate i na oftalmološkom nivou: pregledi se nikada ne smeju zanemariti. Isto važi i za decu koja su rođena u porodicama u kojima postoje nasledne bolesti očiju.